Htela bih da se zahvalim svim iskrenim komentarima na mom prvom blogu. Pozitivni ili negativni, zahvaljujem se na sve iskrene komentare. Odlučila sam da napišem drugi, eto, jer ima ko da pročita. Možda čak i nekom promeni mišljenje, ili ga bar natera da razmisli.

  Često, kada nema meni bliskih ljudi okolo, samo sedim i posmatram druge ljude. Gledam šta rade, kakve pokrete prave, slušam šta pričaju.. O nečem ozbiljnom, ili neozbiljnom. Ozbiljno, ili neozibljno. Iznose svoja mišljenja.
  Često se razočaram.
  Ne razumem. Stvarno ne razumem i teško da ću ikako shvatiti kako se niko ni malo ne brine. Kako svi kao da odbijaju da čuju. Kako svi misle da ih se ne tiče. Da oni tu ne mogu ništa. Da se njima to ne dešava. To ne postoji.
  I onda ja ispadnem budala jer ja razmišljam o po nečemu i jer se brinem. Pričam o tome i shvatam nešto ozbiljno. Vlada mi se gadi takođe.
  No, o čemu pričam ovde.. O tome kako sve uništavamo. O tome kako trošimo i trošimo sve više i više i više. Bezobzirno. Dosta toga, možda i 70%, možda i više je nepotrebno od sve ove nauke.. Dostignuća tobožnih. Globalno zagrevanje se dešava. Pogoršava se. Uništićemo sve. Ne samo sebe. Nego i celu planetu.
  Svi koji ne reaguju na informaciju da će uništiti sebe su glupi. Ali ljudi koji ne reaguju na informaciju da će uništiti sve oko sebe, celu planetu i sav život oko sebe su sebični!
  Ovo.. Odbijanje da uvide neku informaciju se ne odnosi samo na ovo.. Veliko i ozbiljno gde se stvarno mora puno uraditi i gde niko ne može ništa sam.. Odnosi se na dosta stvari. Malih stvari iz života. Pa malo većih stvari. Nekad i na stvarno ozbiljne stvari.. Sve iz njihovog života. Što se njih tiče i što imm je bitno. Ništa ni ne pokušavaju.
  I tako, niko ništa ne uradi. Svi samo.. Sede. Šetaju. Pričaju. Pričaju ni o čemu. Televiziji. Pesmama. Skandalima. Parama. Ribama. Kolima. Sportu. Takođe, svi toroču o famoznoj dve i dvanaestoj, omg! Svi ćemo pocrkati, biće kraj sveta, rekle Maje, iako je to što su pisali bilo sigurno oko 1000 godina unapred! Možda ih je smorilo više pisati kalendar? Predvidele su neka pomraćenja, svi ćemo pocrkati, omg, omg! Ja ću za zadnji dan napokon da živim, ja ću da uradim ovo, ja ću da uradim ono.
  Hoće li takvi ljudi ikada živeti? Zašto treba nešto da se desi da bi skupili hrabrost da urade nešto što žele? Priznaju nekom nešto? Odu negde? Izraze se na neki način?
  Da, pocrkaćete i pre 1212 ako svako ne uradi nešto povodom globalnog zagrevanja!
  Ako vi ne možete sami da se snađete, tu je vlada da napiše i ozakoni koliko ko sme da potroši ovoga i onoga. Ko prekrši, određena suma, koja bi išla u neki fond da bi pomogli SAMI SEBI NAPOKON! (I naravno, kratkotrajni zatvor, da se opameti. A i tu će sigurno manje trošiti. )
  Pocrkaćemo, pocrkaćemo, rekle Maje pre 1000 god. Da, pocrkaćete, posrkaćete jer nećete da odreagujete..

Opet. Cenim svaki iskreni komentar. Hvala na čitanju.